Intervju

Kragujevačka pijanistkinja osvaja Evropu

Antonina Tea Sala

Antonina Tea Sala, mlada pijanistkinja iz Kragujevca, već godinama niže uspehe na evropskoj muzičkoj sceni, a u intrevjuu za „Šumadijapress“ govori  o svojoj karijeri, o principima rada u inostranstvu i Srbiji, kao i o svom „putu uspeha“.

Između ostalog, njen kvalitet potvrđuju stipendija švajcarske banke i osvojena prva mesta  na prestižnim međunarodnim takmičenjima -  „Grand Prix“ u Ženevi 2000. godine i „Evropsko muzičko takmičenje“ u Torinu 2002. i 2008. godine. Prethodnih godina ostvarila je zapažene nastupe u Srbiji i u velikim evropskim gradovima (Monte Karlu, Londonu, Milanu i Trstu).

Rođena je 1986. godine, završila je srednju muzičku školu „Dr. Miloje Milojević“ u Kragujevcu, zatim upisuje „Akademiju umetnosti“ u Novom Sadu, a školovanje nastavlja  na „Državnom muzičkom Konzervatorijumu“ u Trstu. Trenutno živi u Trstu gde završava specijalističke studije.

Da li vam je bilo teško da postignete sve ove uspehe uprkos činjenici da ste iz male sredine?

Prvo, htela bih da vam zahvalim što ste me kontaktirali i pokazali interesovanje za moj rad. Čest slučaj je da se ljudi u inostranstvu, odvajajući  se na duže vreme od matične sredine, osete zaboravljeno.
 
U toku mog umetničkog puta nailazila sam na razne prepreke s obzirom da sredina iz koje potičem ne pruža preveliku „zaleđinu“. Međutim, ne mogu da ne primetim, prepreke se više osećaju u ostatku Srbije nego u samom inostranstvu, gde ljudi na kraju uvek shvataju da žele kvalitet.
 
Sve jedno, jako sam zadovoljna i ponosna na ono što mi je Kragujevac u detinjstvu pružio u oblasti vaspitanja i obrazovanja. Iako se radi o gradu sa malim ekonomskim mogućnostima za podršku talenata u bilo kojoj oblasti, uzori koji su me okruživali bili su neka vrsta ideala za kojim treba težiti. Svakako da su ove osobe bile odlučujuće za moje kasnije pozitivne rezultate. Pre svega, moja profesorka Svetlana Bogino sa Akademije u Novom Sadu imala je nemerljiv značaj u celom kontekstu moje muzičke priče.

Da li se u novoj sredini način rada razlikuje od rada kod nas?

Bila mi je skrenuta pažnja u više navrata od rukovodioca u privatnim muzičkim školama da „previše ozbiljno“ radim. Na ovu primedbu sam se samo slatko nasmejala. Rečeno mi je: „Tea, ovde se deca zabavljaju, ne treba preterano očekivati da rade“, uvek pokušavajući da me ubede da đaci ne smeju previše da se naprežu bez obzira na pozitivne rezultate koje postižem sa njima. Moj odgovor je uvek bio i biće isti: „ Mene su moji profesori naučili radu i disciplini, sviranju klavira ali i etici“. Škola je bila i treba da ostane vaspitno-obrazovna ustanova, to su vrednosti koje smo u obavezi da prenesemo svakoj generaciji, a njihov kasniji put je njihov izbor. Međutim, praviti od škole obdanište je potcenjivanje same dece i obezvređivanje uloge profesora.  

Što se tiče najvišeg profesionalnog nivoa u Srbiji imamo mnogo poteškoća, ne zbog nedostatka kvaliteta, već zbog ekonomskog stanja u zemlji. Profesionalna usavršavanja  koštaju i zahtevaju međunarodnu razmenu i skupe projekte. Nažalost, još se uvek osećaju posledice devedesetih, a pogotovo u visokom obrazovanju i u umetnosti.

Da li vam godi što Vas svrstavaju u plejadu srpskih pijanista koji su postali poznata imena u svetu muzike?

Zahvaljujem vam na komplimentu, ali ja sebe uvek vidim „na početku“ i postoji bezbroj stvari koje tek planiram da ostvarim.

Kakvi su Vaši  planovi za budućnost?

Dobila sam jedno veliko priznanje ali i ogromnu odgovornost, a radi se o osnivanju udruženja  „W.A. Mozart“ u Trstu. Udruženje ima preko dvadeset sedišta u Italiji i sto četrdeset u celom svetu. Radimo pod pokroviteljstvom glavnog sedišta u Salzburgu, ali i u saradnji sa Nacionalnim sedištem u Rovertu kraj Verone, u kome se nalazi čuveno Mocartovo boravište prilikom njegovih putovanja po Italiji. U radu udruženja aktivno učestvuju najveći svetski izvođači i muzikolozi .

Koncertna aktivnost je svakako na prvom mestu. Sem već predviđenih planova u Italiji, ove nedelje su me kontaktirali iz Verone za jedan bitan događaj u okviru koga bih nastupala. Ovih dana treba doneti odluke za ponude u severnoj Evropi i jedan projekat u Americi 2012. godine. U toku 2011. godine stigla su i dva priznanja na takmičenjima u konkurenciji  „Koncertista bez limita u godinama“ ( Vicenca i „Giulio rospigliosi“). Takođe, trenutno pohađam završnu godinu master studija.

Ima li istine u tvrdnji da nije lako održati uspeh?

Apsolutno. Uspeh, po meni,  ne zavisi od pojedinačnog projekta, već od odnosa prema životu i radu u kome ne postoji  „zadovoljiti se“. Druga jako bitna stvar je da centar interesovanja mora da bude naš rad i njegov kvalitet, a ne rezultat i pobeda, a kada se to sve shvati osvaja se jedan dublji nivo rada i življenja.

vrati se pošalji komentar

vrh strane