Intervju

Iz 'Zlatnog grada' u Kragujevac

Foto: T. Luković

Sa dvadesetšestogodišnjim magistrom balkanistike Krištofom Bahmanom, koji od prošle godine u Kragujevcu predaje češki jezik, razgovarali smo o njegovim utiscima tokom boravka u Srbiji, o svakodnevnim situacijama u kojima se našao, književnosti, o sistemu vrednosti, odnosima Srba i Čeha i o evropskim integracijama, a iz njegovih impresija mogli bismo dosta da saznamo ne samo o Češkoj i Česima, već i o sebi samima. Krištof je rođen u Pragu, prošle godine je magistrirao na odseku Balkanistika Filozofskog fakulteta Masarikovog univerziteta u Brnu. Angažovan je u kancelariji češke Južnomoravske regije u Kragujevcu na mestu predavača češkog jezika na kursu namenjenom studentima i srednjoškocima. Bez obzira na njegovo prvobitno „zaprepašćenje“, koje polako prevazilazi neposredno upoznajući Balkan, i protivno manirima zemlje iz koje je došao u Srbiju na službu, s Krištofom smo razgovarali na „ti“.

Zbog čega si se opredelio baš za studije balkanistike?

- Balkan me je najviše interesovao zbog svoje istorije u XIX veku, kada je bio bitan za celu Evropu. U to vreme, interesi velikih sila, Rusije, Austro-Ugarske preplitali su se na Balkanu. Svakog trena je mogao da izbije rat u koji bi se sve velike sile umešale, što se i desilo početkom XX veka. Naravno, balkanistika pored istorije obuhvata i jezike i kulturu balkanskih naroda. Moje interesovanje je bilo srpski i bugarski jezik i književnost. Sada mogu da čitam knjige na srpskom.

Koje srpske pisce ste tvoje kolege i ti voleli da čitate dok ste studirali?

- Moji omiljeni pisci su Kiš i Pekić, a inače čitaju se Crnjanski,  Nušić ... Najpoznatiji je naravno Andrić, kao i Krleža.

Kakav je tvoj utisak koliko su Srbi upoznati sa češkom književnošću?

- Poznajem neke Srbe koji studiraju češki i oni dosta dobro poznaju savremenu češku književnost, čak i one pisce koji u Češkoj nisu toliko poznati. Na bohemistici na Filološkom fakultetu u Beogradu sam sreo par studenata koji dobro poznaju češku književnost. Moji studenti ovde u Kragujevcu znaju za Karela Čapeka, kao i za Bohumila Hrabla, verovatno zbog filmova po njegovim delima „Strogo kontrolisani vozovi“ i prošle godine su gledali „Služio sam engleskog kralja“.

Verovatno je Srbima najpoznatiji češki pisac Milan Kundera? Da li ga čitate otkako je pre više od 30 godina napustio Češku i počeo da piše na francuskom?

- I dalje ga smatramo Čehom, mada ne znam da li su njegova dela prevođena s francuskog na češki. Ja sam čitao samo „Šalu“ iz njegove faze na češkom. Nisam pročitao njegov najpoznatiji roman „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, gledao sam samo film.

Kada si prvi put došao u Srbiju, da li si bio nečim iznenađen? Da li je tvoj prvi utisak bio u skladu sa onim što si učio na univerzitetu?

- Prvi put sam došao kao student na letnju školu jezika u Valjevu. Nisam bio iznenađen, jer sam pre toga bio u Bugarskoj, gde je život sličan, kao i mentalitet. Na Balkanu me je najviše iznenadio kafanski život. Toga nema kod nas. Preko dana svi rade, a u kafanu se ide tek uveče. Kod vas su kafane pune tokom celog dana. To je svakome iz Češke neobično. Zatim, bilo mi je krajnje neobično i drsko da mi prodavačica ne persira i još mi se obraća sa „dečko“. Mislio sam da želi da me uvredi i pitao sam se zašto me vređa. Tek sam kasnije shvatio kako se ljudi ovde obraćaju jedni drugima. To mi se dešava na svakom koraku. U Češkoj je to nemoguće. Tamo bi se svako uvredio, to je strahovita uvreda, i više ne bi nikada ušao u tu prodavnicu.

Kako si se navikao na to?

- Kada si u inostranstvu, onda lako prihvatiš neobične stvari. Čehe ovde iznenađuje otvorenost ljudi. Kada si u nekom društvu koje ne poznaješ, ljudi te veoma brzo i lako prihvate. U početku sam mislio da me tako lako prihvataju, zato što smo Sloveni i da mi je prednost to što sam Čeh, ali mislim da je ovde tako sa svima ... Strancima u Češkoj je mnogo teže, jer su ljudi zatvoreni i teško te prihvataju.

Da li Česi razumeju Balkan? Da li stvarno postoji ta bliskost zato što smo Sloveni? Parlament Češke republike je priznao Kosovo, iako se predsednik Vaclav Klaus i deo javnosti tome protivio.

- Što se tiče Kosova, češko društvo je podeljeno. Neki su za nezavisnost, a neki ne. Upravo ti koji su protiv nezavisnosti Kosova osećaju da smo kao Sloveni bliži jedni drugima i zato ne podržavaju nezavisnost Kosova. Ali, mislim da Česi ne znaju dovoljno o Srbima.

Koja je tipična predrasuda vezana za Srbe?

- Zahvaljujući medijima, slučaj Srebrenice je veoma poznat u češkoj javnosti i to stvara lošu sliku o Srbima. Međutim, ne bih rekao da Srbe Česi vezuju za kriminal, da su vezani za krijumčarenje droge, ljudi, oružja i slično.

Teško je zamisliti da neko ko dolazi iz „zlatnog grada“ Praga, sa prelepom baroknom arhitekturom, nalazi nešto zanimljivo u Srbiji. Šta je tebi, i Česima generalno, interesantno da posetite u Srbiji?

- Svi Česi koji su posetili Srbiju su oduševljeni. Vi imate zanimljive srednjovekovne manastire na prelazu između istočne i zapadne arhitekture, kao što su Dečani na primer.

Kakvi su tvoji utisci iz posete Dečanima?

- Oduševljen sam ... Sećam se da smo u autobusu morali da čekamo kontrolu KFOR-a više od sat vremena. Taj život u okruženju koje je neprijateljsko prema tebi mogao bih da uporedim sa Izrealom, mada u poređenju sa žiteljima okolnih sela verujem da to monasima ne predstavlja prevelik problem, jer oni žive asketskim životom. Kada smo posle toga otišli u Štrpce, bili smo veoma dobrodošli, svi su bili srećni što je neko došao i još priča na srpskom. Razgovarali smo. Žalili su se da imaju velikih problema sa strujom.

Šta oduševljava Čehe kada dođu u Srbiju?

- Život. Noćni život. Kada ima muzike, svi igraju. U Češkoj nema kafana, u kojima bi ljudi mogli da igraju. Kod nas se peva u vinskim podrumima, uglavnom u Moravskoj. Oni su na jugu, bliži su vama, pa možda zbog toga. U ostalim krajevima Češke, u Pragu, odakle sam ja, u kafanama se priča uz pivo. Često se priča o unutrašnjoj politici, kritikujemo političare, ali i o svakodnevnim stvarima koje ti se dešavaju. To je isto kao u Srbiji, ali ipak mislim da ljudi ovde više uživaju, nego što pričaju.

Ljudi u Srbiji uglavnom imaju prevelika očekivanja od ulaska u Evropsku uniju i misle da će svi problemi da nestanu kada Srbija postane članica EU. Kakvo je tvoje lično iskustvo vezano za ulazak Češke u Evropsku uniju 2004. godine?

- Srbi misle da je samo taj ulazak bitan i očekuju čudo. Međutim, to je proces. Kada je Češka ušla u Evropsku uniju, ja sam bio student, pa se i ne sećam tog trenutka puno. Za studente se ništa nije promenilo. Glasao sam i za Evropski parlament, eto, to se promenilo. Taj ulazak u Evropsku uniju, ta promena, dešavala se dugo. Sve je počelo kad sam bio još dete. Međutim, danas kada smo šest godina članica Evropske unije, život se ipak promenio. Meni nedostaju te male prodavnice na ćošku, u kojima su ljudi prisni. Progutali su ih hipermarketi, u kojima su ljudi sve otuđeniji. Male prodavnice u Češkoj sada drže samo Vijetnamci i Kinezi. U njima se prodaje voće i povrće i gotova hrana i ima naravno prodavnica sa kineskom robom, kao i ovde. Drago mi je što ovde male prodavnice još postoje. Možeš da odeš do prodavnice koja ti je u blizini, da popričaš sa prodavcima i to je prijatno. To se dešava i meni, pričali smo, znaju da sam Čeh ... Kod nas su takve prodavnice postojale do pre godinu dana, sada ih više nema. Nedostaju mi, i one i ta prijatna, ljudska atmosfera.

U poslednje vreme predsednik Srbije Boris Tadić sve više u javnim nastupima govori o značaju ulaska Srbije u Evropsku uniju ističući da Srbi ulaskom u EU neće izgubiti svoj identitet. Kakav je tvoj utisak u vezi sa češkim identitetom nakon ulaska u Evropsku uniju?

- To sa identitetom nema veze. Ulazak u Evropsku uniju prvenstveno pruža osećaj sigurnosti. A identitet se inače gubi, to je prirodan proces. Zato je i moguće da postoji ta Evropska unija. U to vreme, meni kao studentu je bilo važno da možemo da odlazimo u inostranstvo, da tamo radimo. Ljudi koji odlaze zadržavaju svoj identitet, ali i primaju nov, tako da se identitet ne gubi, već se menja.

Da li je i kod vas bilo te kampanje pred ulazak u EU? Da li je tadašnji predsednik govorio o češkom identitetu?

- Kod nas je premijer mnogo važniji od predsednika, a i predsednik Vaclav Klaus je poznati evroskeptik, ali imali smo kampanju, bilborde, ... Nažalost, ne mogu da se setim tih parola tokom kampanje. Imali smo referendum i ja sam glasao ZA ulazak u Evropsku uniju, jer sam znao da ću kao student imati više mogućnosti.

Jesu li se Česima ispunila očekivanja od ulaska u Evropsku uniju?

- Svi su očekivali da će biti bogatiji, kao i vi što očekujete. Ali to nije moguće bez velikog truda. Radićete isto kao i sad, možda čak i više. Imaćete više para, ali manje slobodnog vremena. Tako da ne bih rekao da su Česi sada srećni otkako su ušli u Evropsku uniju. Istovremeno, vi kao i Česi nemate alternativu. To su kod vas shvatili i radikali.

Da li pratiš dnevnu politiku u Srbiji? Vesti?

- Povremeno gledam RTS i B92 i to zadovoljava moje potrebe za informisanjem. Nažalost, ne pratim kragujevačke gradske vesti, iako bi možda trebalo. Pratio sam poslednjih dana vesti o deklaraciji o Srebrenici.

Da li ti se čini da je prekasno za neku takvu deklaraciju?

- Nikad nije kasno. Trebalo je da se osudi ne samo zločin, nego ceo rat, jer kad ne bi bilo rata, ne bi bilo ni zločina. I  ne samo u Bosni, nego u svim državama. Idealno bi bilo kada bi sve države Balkana zajedno usvojile rezoluciju.

Mogli bismo da pronađemo jednu paralelu između Srbije i Češke, a to je politički, privredni, kulturni i svaki drugi nesklad između glavnog grada i ostatka zemlje. Politička i ekonomska moć u Srbiji skoncentrisana je u Beogradu. Slično, u Pragu stopa nezaposlenosti ne prelazi jedan odsto, dok u unutrašnjosti dotiže i 20 odsto.

- Da. U Češkoj, pored Praga, rekao bih da su Brno i Plzenj regionalni centri. Inače, u manjim mestima i selima je težak život, ne može da se nađe posao. Svi prelaze u gradove, kao i kod vas.

Da li možeš da porediš Prag i Beograd?

- Beograd me je oduševio, ali nije pristupačan za strance što se tiče snalaženja. Loše je obeležen, ne zna se gde i kada ide koji autobus, a i ljude koje sam pitao na stanici, nisu znali da mi kažu. Gužve u saobraćaju su ogromne. Javni prevoz u Pragu i Beogradu – nebo i zemlja. Mislim da Beogradu nedostaje metro. U Kragujevcu mi je lakše, svuda mogu da stignem peške, sve je blizu, dosta pešačim i mislim da je to zdravo.

Kako ti se dopada Kragujevac?

- Kragujevac je zanimljiv industrijski grad. Bio sam u Zastavinom muzeju. Mislim da bi trebalo da se ta izložba aktuelizuje. Izgleda kao u vreme Tita, takve izložbe su pravili samo komunisti. U Češkoj bi se takva izložba odmah promenila. Ovde imate drugačiji odnos prema komunizmu. Kod vas je to sećanje na udoban život, a kod nas na nešto najgore. Ovde ljudi nisu dobro upoznati šta je komunizam, niste ni saznali šta je pravi komunizam. Imali ste finansijsku podršku sa Zapada i život je bio udoban. U Kragujevcu mi pomalo smeta što kafane i kafići rade samo do ponoći. Ima samo par klubova koji rade noću, što je pomalo i problem za noćni život grada. Takođe, bilo mi je potrebno da se naviknem na saobraćaj ne samo u Kragujevcu, nego u celoj Srbiji. Vozači ne poštuju pešake, moram da pazim kad sam na pešačkom, čak i kad mi je zeleno. Vi ste navikli, ali mi moramo da pazimo. Već sam rekao da mi je neobično da su svi u kafićima u radno vreme ... Za vas je karakteristično i to da ne brinete o spomenicima. Trebalo bi da neko rekonstruiše Amidžin konak i njegovu okolinu. To je najzanimljiviji deo grada i na to treba da budete ponosni.

Šta ti vidiš kao tačku spajanja naših naroda i kultura?

- Najbitnija je srodnost ta dva jezika i istorija tih odnosa u domenu kulture, koji su sredinom XIX veka, u vreme buđenja nacionalne svesti Slovena i panslovenskog pokreta, bili baš intenzivni. Ti odnosi su se pogoršali za vreme vladavine Milana Obrenovića, koji nije bio popularan u Češkoj zbog svoje austrofilske politike. U to vreme, Česi su želeli nacionalno oslobođenje i izlazak iz Austro-Ugarske. Te veze su u vreme Obrenovića toliko oslabile, da su Česi bili na strani Bugara u vreme srpsko-bugarskog rata. U vreme Jugoslavije, između dva svetska rata, politički odnosi su bili dobri, kao i ekonomske veze, uvozili ste oružje iz Škode, postojao je neki ugovor, mi ga zovemo „Mali ugovor“, ne znam kako se to kaže na srpskom ... Posle Drugog svetskog rata, Česi su dolazili na hrvatsko primorje i Jugoslaviju koristili kao mogućnost izbavljenja iz komunističkog režima. Bilo je važno da se samo dokopate Jugoslavije i bili biste slobodni. Uglavnom, ta bliskost ipak potiče od toga što smo mi dva slovenska naroda.

Kako vidiš perspektivu češko-srpskih odnosa?

- Za mene i za Evropu je bitno da Balkan bude stabilan, da ne bude rata, jer rat ide s kriminalom i zbog toga nikome nije zgodno da mu susedstvo bude nestabilno. Stabilnost je preduslov da te veze ojačaju. Postaćete članica Evropske unije i dobićete mogućnost rada i zapošljavanja širom Evrope, pa ćete mnogo više sarađivati sa svim narodima Evrope. Na primer, na nivou političkih stranaka ostvaruje se saradnja svih evropskih naroda. Zeleni ili socijalisti i drugi sarađuju jedni s drugima. Kroz vaše članstvo u Evropskoj uniji, stvoriće se mogućnost za napredovanje odnosa između Srba i Čeha.

vrati se pošalji komentar

vrh strane