Intervju

Od “Oktobra 1864“ do golf terena

Foto: T. Luković

Dok pevušite hitove poput „Pratiš trag“, „Želim te“ ili „Crni ples“ kultnog beogradskg sastava „Oktobar 1864“, u glavi verovatno imate sliku Tanje Jovićević. Kada se, pak,  govori o ovoj grupi, koja je ostavila svoj trag u muzici osamdesetih godina prošlog veka, obično se kao zanimljivost napomene i činjenica da je u njoj jedno vreme bas gitaru svirao i Željko Mitrović. Ostatak postave, koja se par puta menjala, mlađoj publici uglavnom je manje poznat. Možda će kragujevačkim fanovima biti interesantan podatak da je baš jedan Kragujevčanin, sin poznatog dramskog umetnika Bobe Dinića, dao doprinos u nastanku ovih nezaboravnih hitova. Radi se o Vuku Diniću, trombonisti, koji se, nakon raspada grupe, početkom devedesetih,  zajedno sa mnogima, koji su u to vreme odlazili iz zemlje, preselio u Ameriku, gde i danas živi i radi, a njegov životni put je krenuo nekim drugim smerom.

Boraveći ovih dana u Kragujevcu, posetio je redakciju „Šumadijapressa“.

Rođeni ste Kragujevčanin?

Da, to je zanimljiva anegdota. Moji roditelji su poreklom iz Kragujevca, ali u vreme kada sam ja došao na svet, oni su već uveliko živeli i radili u Beogradu. Prilikom jedne njihove posete rodnom gradu ja sam ih „iznenadio“ – poranio sam i tako se rodio baš u Kragujevcu. Iako nikada nisam živeo u ovom gradu, za njega me, osim rođenja, vežu divne uspomene iz detinjstva kada sam često boravio kod rođaka, a i danas ne propuštam priliku da, prilikom svojih kratkih boravaka u Srbiji, bar deo tog vremena provedem s prijateljima i rodbinom iz Kragujevca.

Trombon na Muzičkoj akademiji, pa u rok grupu?

Sasvim slučajno. U prvoj postavi „Oktobra“, trombon je svirao moj kolega sa akademije, Nebojša Mrvaljević. On me je upoznao s njima prilikom jednog  koncerta, a desilo se da je on u tom trenutku želeo da odustane od te priče. S druge strane meni se sve to svidelo, posebno činjenica da su imali odličnu duvačku sekciju. Tako je došlo do saradnje na njihovom drugom albumu „Igra bojama“, a ta saradnja se nastavila i na poslednjem studijskom albumu „Crni ples“.

Rok je bio izazov?

Za mene je to bilo jedno zanimljivo i sasvim novo iskustvo, nešto sasvim drugačije od onoga za šta sam se školovao i drago mi je što sam učestvovao u tome. Pružila mi se prilika da budem kreativan i u muzici koja nije klasična. To iskustvo mi je pomoglo da samu muziku, njeno stvaranje i izvođenje počnem da doživljavam iz nekog svog, drugog ugla.

Najzanimljivija iskustva tog perioda?

Meni je najzanimljivije bilo na probama, u trenucima kad se muzika stvarala. Pesme su nastajale potpuno spontano, iz jedne opuštene muzičke atmosfere i poigravanja instrumentima. Jedan bi počeo nešto da svira, neko drugi bi se nadovezao na to, onda bi se tu ubacio fantastičan vokal Tanje Jovićević i u trenutku bi, sasvim spontano i neplanirano, nastajala odlična pesma. Tu stvaralaču energiju je i publika umela da prepozna, pa su  pesme uspele da prevaziđu vremenski okvir u kome su nastajale i dopiru i do današnjih slušalaca koji možda u to vreme nisu  bili ni rođeni. Ja se uvek prijatno iznenadim kad neko, baš mlad,  zna naše pesme.

„Oktobar“ je zvučao fantastično  na koncertima?

Na nastupima smo davali sve od sebe i svirali sa istom motivacijom, žarom,  pred dvadeset ili pred hiljadu ljudi. Pored samostalnih koncerata, duvačka sekcija „Oktobra“, zajedno sa Tanjom Jovićević, u ulozi pratećeg vokala, je nastupala i na većim koncertima u okviru grupe „Ekatarine Velike“. O njima ne treba posebno govoriti, a za mene lično je to bilo  veliko iskustvo. I još veća čast.

„Oktobar“ je prestao da postoji i Vi ste nestali, gde?

Otišao sam u Ameriku '91. kao i mnogi u to vreme, ali za razliku od većine koja je iz zemlje otišla zbog loše političke situacije, ja sam „preko bare“ otišao zbog devojke i u Americi ostao do danas.

Prvi pogled na Ameriku?

Bio sam fasciniran! Prva destinacija mi je bio Njujork, nikada neću zaboraviti taj trenutak kada sam, posle vožnje sa aerodroma, izašao iz taksija, osećao sam se kao patuljak u zemlji divova. Prvi put sam video tolike nebodere i  avenije koje, zbog specifičnog načina izrade asfalta, blješte na popodnevnom suncu kao da su posute srebrom – neponovljiv osećaj!

Nastavili ste  da se bavite muzikom?

Jesam, ali ništa od toga nije zaživelo, pokušao sam  u par klubova, čak sam jedno vreme nešto malo svirao i sa Žikom Todorovićem, ali izgleda da nisam bio dovoljno motivisan.

A danas?

Trenutno u Majamiju držim jedan kantri klub u kome se okupljaju ljubitelji golfa, a pomažem i prijatelju koji je vlasnik studija u kome se snima muzika za reklame, tako da nisam baš potpuno izašao iz sveta muzike iako to nema mnogo dodirnih tačaka sa onim što sam radio ranije.

Nedostaje Vam Srbija?

Naravno da mi nedostaje Srbija! Dolazim bar jednom godišnje,  sa suprugom koja je Amerikanka i sinom. On na žalost ne govori srpski, ali radimo na tome. Provedemo po mesec dana u druženju s prijateljima i porodicom. Ti trenuci nam uvek ostanu u lepom sećanju.

Planirate li povratak i „Oktobar“ na okupu?

Ponovno okupljanje grupe bi bilo teško, posebno zbog činjenice da se većina nekadašnjih članova više ne bavi muzikom, a i oni koji se bave su otišli u neke druge vode. Što se tiče povratka u Srbiju to uvek postoji kao opcija.

Projekat za budućnost?

Imam nekoliko projekata koji su prihvaćeni u razvijenim svetskim državama, a Srbija tek treba da uhvati korak sa svetom. Na tom polju i tu vidim svoju šansu, kako zbog biznisa tako i zbog stalnog vraćanja. Voleo bih!

vrati se pošalji komentar

vrh strane